Razumevanje Zakona o Obaveznom Osiguranju u Saobraćaju: Ključne Razlike između Regresa i Subrogacije u Naknadi Štete

STATT AI in Serbia AI Regulation in Serbia Artificial Intelligence 1

Ovaj članak proizilazi iz potrebe da se ukaže na aktuelna pitanja u vezi sa odštetnim zahtevima nastalim realizacijom osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti, o kojima sudska praksa nema jednodušan stav. Ponuđeni odgovori kao rešenja postavljenih pravnih dilema imaju za cilj da ukažu na moguće perspektive u rešavanju aktuelnih problema u parnicama sa postavljenim pravozaštitnim odštetnim zahtevima, kao i regresnim parnicama iz osiguranja od auto odgovornosti.

Definisanje Strana u Naknadi Štete u Saobraćajnim Nezgodama

Kada se prouzrokuje šteta, kako materijalna tako i nematerijalna, u saobraćajnoj nezgodi najčešće usled upotrebe dva motorna vozila u pokretu, najpre se postavlja pitanje definisanja parničnih stranaka, odnosno ko može da bude aktivno i pasivno legitimisan. Zatim je potrebno jasno odrediti predmet spora, gde najčešće figuriraju naknada šteta i regresne parnice, a potom je neophodno primeniti pravila o teretu dokazivanja kada se ističu dokazni predlozi i odlučuje o tome koji će se dokazi izvoditi tokom postupka, što u velikoj meri utiče na načelo ekonomičnosti, ali i na meritornu odluku. Pored navedenog, tokom čitavog postupka neophodno je voditi računa i o tome da se poštuju granice pravne zaštite koja je petitumom postavljena, odnosno da ne dođe do prekoračenja tužbenog zahteva od strane suda.

Parnice Nastale iz Osiguranih Slučajeva: Potencijalni Tužioci i Tuženi

U parnicama nastalim iz osiguranog slučaja iz osiguranja od auto odgovornosti, potencijalni tužilac može biti osiguranje osiguranika koji su učestvovali u nezgodi kao držaoci opasnih stvari, a neretko se može naći i treće oštećeno lice čije je materijalno ili lično dobro stradalo u štetnom događaju, te je ustalo tužbom tražeći adekvatno obeštećenje.

Određivanje Predmeta Spora u Saobraćajnim Nezgodama

Predmet spora koji je potrebno odrediti u sadržini same tužbe varira u zavisnosti od činjeničnog opisa događaja iz referata tužbe i postavljenog pravnog osnova, kojim sud nije vezan. Drugim rečima, priroda činjeničnog stanja i njegovog podvođenja pod adekvatnu pravnu normu određuje ono o čemu će se raspravljati pred sudom, oko čega će se koncentrisati dokazna građa i koje će dokazne predloge sud usvojiti.

Razumevanje Regresnih Zahteva u Osiguranju od Auto Odgovornosti

U regresnim parnicama, tužilac je obično osiguravajuće društvo koje tuži svog osiguranika, a svoj regresni zahtev zasniva na gubitku prava osiguranika na osiguravajuće pokriće. Zbog toga osiguranje ima pravo da prethodno isplaćeni iznos obeštećenja trećem licu povrati od svog osiguranika upravo zbog gubitka osiguravajućeg pokrića njegovom krivicom. Dakle, regres podrazumeva pravo osiguravajućeg društva da od svog osiguranika potražuje ono što je isplatilo trećem oštećenom licu na ime naknade nastale štete.

Uzroci Gubitka Prava na Osiguranje

Gubitak prava osiguranika na osiguravajuće pokriće prvenstveno se dešava usled izvesnih propusta osiguranika ili vozača osiguranog vozila, kao što su napuštanje lica mesta nakon nastanka saobraćajne nezgode i neostavljanje ličnih podataka i podataka o osiguranju, vožnja u alkoholisanom stanju ili pod dejstvom opojnih droga, kao i neposedovanje adekvatne vozačke dozvole. Svi ovi slučajevi gubitka prava iz osiguranja nemaju uticaj na pravo trećeg oštećenog lica na naknadu štete, a normirani su članom 29. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (“Sl. glasnik RS”, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013 – odluka US). Međutim, treba napomenuti da su navedeni zakonski uslovi gubitka prava osiguranika iz osiguranja najčešće i sastavni deo uslova osiguranja osiguravajućih društava koje oni propisuju i koji uslovi su prema tome sastavni deo polise osiguranja, koje je osiguranik autonomijom volje prihvatio potpisom polise kao dokaza o postojanju ugovora o obaveznom osiguranju od auto odgovornosti.

Ugovorna Odgovornost u Regresnim Parnicama

Dakle, u takvoj regresnoj parnici, ako je tužen osiguranik osiguravajućeg društva kao tužioca, reč je o ugovornoj odgovornosti, nastaloj nepoštovanjem propisanih i od strane osiguranika prihvaćenih uslova osiguranja za važenje osiguravajućeg pokrića. S obzirom na pravnu prirodu ugovorne odgovornosti, reč je o subjektivnoj odgovornosti na osnovu pretpostavljene krivice. Postojanje krivice osiguranika se procenjuje po pravilu da li su od strane osiguranika ispoštovani uslovi osiguranja ili ne, odnosno da li se osiguranik ponašao u skladu sa uslovima osiguranja koje je prihvatio. Ako se osiguranik ponašao protivno uslovima osiguranja, kao što su napuštanje lica mesta, vožnja pod dejstvom opijata ili neposedovanje vozačke dozvole, osiguranje ima pravo da povrati prethodno isplaćeni iznos (ne)materijalne štete oštećenom u saobraćajnoj nezgodi u kojoj je učestvovao njegov osiguranik, što predstavlja i gubitak prava iz osiguranja.

Dokazivanje Odsustva Krivice u Regresnim Parnicama

Osiguranik dokazuje da on nije kriv, ali samo u odnosu na svoje osiguranje, što znači da osiguranik mora da dokazuje da je ostao na licu mesta, obzirom da je najčešći razlog napuštanja lica mesta izbegavanje alko testa, da je bio trezan i tsl. U praksi, najčešće se predlaže saobraćajno tehničko veštačenje na okolnost ponašanja učesnika u saobraćajnoj nezgodi, njihovih propusta i doprinosa, što znači problematizovanje tužbenih navoda o napuštanju lica mesta, potencijalnoj alkoholisanosti, kao i o tome da alkohol nije uzrok nezgode.

Specifičnosti Regresnih Parnica i Zahteva za Naknadu Štete

Može se postaviti pitanje da li je to upitno, ukoliko uzmemo u obzir prethodno rečeno o osobenostima regresnih parnica, gde je tačno da regres nastaje iz prethodno isplaćene štete od strane osiguranikovog osiguranja trećem oštećenom licu, kada je direktno prema osiguranju postavljen odštetni zahtev redovito u vansudskom sporu, obzirom da nije reč o vanugovornoj odgovornosti direktno prema oštećenom licu. Osiguranikovo osiguranje je u takvoj situaciji tužilac, a osnov uspeha regresne tužbe je gubitak prava na osiguravajuće pokriće krivicom osiguranika. U takvoj situaciji, pitanje odgovornosti osiguranika osiguravajućeg društva prema opštim pravilima građanske odgovornosti za naknadu štete je već razmotreno u odnosu na relaciju treće oštećeno lice i osiguravajuće društvo osiguranika. Osiguranje ne bi ni isplatilo štetu oštećenom licu u slučaju da njegov osiguranik nije odgovoran za predmetnu nezgodu, te se ne bi ni postavilo pitanje regresa. Drugim rečima, pitanje odgovornosti osiguranika je već rešeno u vansudskom postupku kada je osiguranje, smatrajući da je njegov osiguranik odgovoran prema opštim pravilima odštetnog prava o građanskoj odgovornosti za štetu koju je prouzrokovao trećem oštećenom licu.

Vanugovorna Odgovornost i Personalna Subrogacija u Osiguranju

Vanugovorna odgovornost je svojstvena parnicama iniciranim po tužbama trećih oštećenih lica protiv osiguranja onog osiguranika koji je pričinio štetu – prouzrokovao nezgodu svojom krivicom, te se osiguranje brani dokazom odsustva krivice, odnosno propusta svog osiguranika. Obaveza isplate tako nastale štete prema trećem licu je na osiguranju samo ukoliko je njegov osiguranik odgovoran za nastalu nezgodu, što će se dokazivati saobraćajno tehničkim veštačenjem i tada je predmet spora definisan kao naknada štete. Često se u takvim parnicama solidarno tuže i osiguravajuće društvo i osiguranik. Takođe, do primene pravila o vanugovornoj odgovornosti za štetu dolazi i u slučajevima zakonske personalne subrogacije, kada je osiguranje isplatilo štetu svom osiguraniku kome je u saobraćajnoj nezgodi štetu prouzrokovalo treće lice. Prema članu 939. Zakona o obligacionim odnosima (“Sl. list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, “Sl. list SRJ”, br. 31/93, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 – Ustavna povelja i “Sl. glasnik RS”, br. 18/2020), sva prava osiguranika prema licu koje je odgovorno za štetu prelaze na osiguravača. U takvim situacijama treće lice dokazuje da ono nije odgovorno za nezgodu, što se kod objektivne odgovornosti, kod prouzrokovanja štete upotrebom opasne stvari, dokazuje postojanjem uslova iz čl. 177. Zakona o obligacionim odnosima, najčešće postojanjem štete isključivom radnjom oštećenog ili trećeg lica, što opet ukazuje na potrebu saobraćajno tehničkog veštačenja.

Ključne Razlike između Regresa i Personalne Subrogacije

Razlika između regresa i personalne subrogacije leži u različitim definicijama ova dva instituta, kao i osnovu iz kojeg potiču. Personalna subrogacija je promena poverilaca u obligacionom odnosu, što znači da na isplatioca potraživanja prelaze sva poveriočeva prava prema dužniku, dok se regres usko posmatra kao pravo na povrat prethodno isplaćenog iznosa. Povrat se odnosi na povraćaj isplaćene štete pod istaknutim uslovima. Takođe, personalna subrogacija se zasniva na zakonu, a naš zakonodavac samo član 939. Zakona o obligacionim odnosima navodi kao slučaj zakonske personalne subrogacije u kontekstu osiguranja. Regresno pravo je izvedeno pravo i po pravilu se zasniva na ugovoru.

Teret Dokazivanja u Regresnim Parnicama: Praktične Implikacije

U regresnim parnicama dokaz odsustva krivice bi podrazumevao ostanak na licu mesta ili neuropsihijatrijsko veštačenje na okolnost stepena alkoholisanosti, i da li je bilo iznad zakonom dozvoljene granice. Naravno, mogla bi se osporavati i visina prethodno isplaćene štete od strane osiguranja, što bi se činilo predlaganjem mašinskog veštačenja za materijalnu štetu ili medicinskog veštačenja za nematerijalnu štetu. Utvrđivanje odgovornosti osiguranika za štetu iz koje je nastalo regresno potraživanje trebalo bi da bude rešeno kao prethodno pitanje u sporu između osiguranja i trećeg oštećenog lica. Posmatranje pitanja odgovornosti osiguranika za štetu koju je prouzrokovao trećem licu u regresnoj parnici kao prethodno pitanje upitno je sa stanovišta definicije i dejstva odluke o rešavanju istog, budući da se mora odnositi na rešavanje postojanja ili nepostojanja nekog prava ili pravnog odnosa o kome još nije doneta odluka. Taj pravni odnos bi trebao da obuhvata odnos između konkretnih stranaka u sporu, a ne treća lica koja nisu učesnici u regresnoj parnici. Ako se u regresnoj parnici utvrđuje odgovornost osiguranika po opštim pravilima građanskog prava, to bi se ticalo i trećeg oštećenog lica kome ide u prilog odgovornost osiguranika, a koje nije stranka u regresnoj parnici. Otvara se i pitanje prekoračenja tužbenog zahteva i potencijalnog izlaska van okvira granice pravne zaštite koja je petitimom postavljena.

Pravne Razlike i Izazovi u Parnicama za Naknadu Štete u Saobraćaju

Cilj napisanog je da ukaže na razliku između naizgled sličnih instituta regresa i subrogacije, kao i da obradi specifičnosti regresnih parnica i onih gde su istaknuti odštetni zahtevi iz osiguranja od auto odgovornosti. Takođe, cilj je problematizovati situacije na koje praksa nema jedinstveno gledište i jednodušan odgovor. Rešenje postojećih problema i formiranje jednoglasnog stava ostaje otvoreno pitanje na koje će praksa prvostepenih i drugostepenih sudova dati odgovor u daljem odlučivanju.

advokati za osiguranje, auto odgovornost, dokazi u regresnim parnicama, najbolje prakse za naknadu štete, naknada štete u saobraćaju, obavezno osiguranje u saobraćaju, osiguranje šteta, osiguranje u Srbiji, osiguranje vozila, parnice osiguranje, personalna subrogacija, pravna zaštita u saobraćaju, pravne strategije za naknadu štete, pravni okvir osiguranja, regres vs subrogacija, saobraćajne nezgode, saobraćajni sporovi, savet za naknadu štete, uspešna naknada štete

    Da li ste spremni da ostvarite svoje ciljeve? Možete nas odmah kontaktirati.

    Popunite kratak formular za brzi kontakt ispod. Ubrzo nakon toga ćemoVas obavestiti šta treba dalje preduzeti. Eto toliko je sve jednostavno.

    Slanjem Vaših kontakt informacija, slažete se da Vas možemo kontaktirati telefonom (uključujući i tekst) i putem email-a u skladu sa našim Uslovima i Politikom privatnosti.

    Poziv Poruka