Poređenje sistema infrastrukturnog katastra: Iskustva Severne Makedonije, Holandije i Litvanije

Uvod

Kako se svet okreće sve više ka urbanizaciji i tehnološkom napretku, važnost efikasne i pouzdane infrastrukture nikada nije bila veća. Države širom sveta preduzimaju različite pristupe za upravljanje svojom infrastrukturom kroz katastarske sisteme. U ovom članku, osvrnućemo se na primerima Severne Makedonije, Holandije i Litvanije kako bismo razumeli kako se te zemlje nose sa izazovima upravljanja infrastrukturom i kako mogu da posluže kao primeri za druge države ili lokalne samouprave koje teže unapređenju sopstvenih sistema.

Severna Makedonija: Digitalizacija za bolju dostupnost

Severna Makedonija je 2013. godine uvela novine u upravljanju infrastrukturom usvajanjem Zakona o katastru nekretnina. Ovaj potez omogućio je stvaranje infrastrukturnog katastra kao integralnog dela katastra nepokretnosti, gde se evidentiraju svi infrastrukturni objekti, bilo da su nadzemni ili podzemni. Izuzetno bitno za ovaj proces bila je podrška Svetske banke koja je pomogla u razvoju softvera za digitalni upis infrastrukture. Transparentnost ovog sistema je posebno vredna, jer su podaci o infrastrukturnim objektima javno dostupni, a građani mogu lako dobiti pristup vlasničkim listovima i planovima, što doprinosi jasnoći i smanjenju mogućnosti za zloupotrebe.

Holandija: Zaštita i informisanje kao prioriteti

S druge strane, Holandija ima razdvajanje zakonskih regulativa kada su u pitanju infrastrukturni objekti. Jedan zakon se bavi zaštitom prava svojine, dok drugi omogućava razmenu podataka kako bi se sprečilo oštećenje infrastrukture tokom radova. Holandski model stavlja naglasak na sigurnost i zaštitu infrastrukturne mreže, sa sistemom koji je zakonski obavezan da pruži informacije, mada uz naplatu. Ovaj pristup može biti primer kako se pravna zaštita i dostupnost informacija mogu balansirati, osiguravajući istovremeno transparentnost i održivost sistema.

Litvanija: Centralizovana registracija i zaštita

Litvanija, pak, primenjuje nacionalne zakone koji se odnose na registraciju vlasništva nad infrastrukturnim objektima, smatrajući ih delom nekretnosti. Ovde se posebna pažnja posvećuje identifikaciji i obezbeđivanju prava na imovinu. Sveobuhvatni centralni registar je zadužen za ovaj posao, sa jasno definisanim procesom za vlasnike infrastrukture koji su obavezni da registruju svoje mreže. Ovaj sistem predstavlja primer kako efikasno centralizovanje podataka može unaprediti zaštitu i pristup informacijama.

Zaključak

Iako svaka od navedenih država ima svoj pristup, zajednički cilj im je unapređenje upravljanja infrastrukturom, sigurnost, i transparentnost. Severna Makedonija je napravila značajan korak ka digitalizaciji, Holandija je usmerena na zaštitu i informisanje, dok Litvanija ide putem centralizovane registracije. Svaki od ovih modela pruža uvide u to kako različiti pristupi mogu doneti benefite i predstaviti se kao potencijalni uzor za druga područja u razvoju sopstvenih katastarskih sistema. Razumevanje različitih iskustava i strategija može pomoći donosiocima odluka da oblikuju efikasnije i pravičnije upravljanje nekretninama i infrastrukturom, čime se poboljšava kvalitet života svih građana.