Organizacija rada kod poslodavca u uslovima vanredne situacije

Prošlo je više od dva meseca od ukidanja Odluke o proglašenju vanrednog stanja na teritoriji Republike Srbije („Sl. Glasnik“ RS br. 29 od 15. marta 2020. Godine). Nažalost, epidemiološka situacija u Republici Srbiji se u međuvremenu iznova pogoršala, što je praćeno proglašenjem vanredne situacije u čak 24 srpska grada i opština, i to: u Beogradu, Novom Pazaru, Tutinu, Kragujevcu, Vranju, Ivanjici, Šapcu, Čačku, Kraljevu, Arilju, Požegi, Užicu, Bogatiću, Vladiničinom Hanu, Lučanima, Priboju Aleksandrovcu, Kruševcu, Novoj Varoši, Brusu, Čajetini, Prijepolju, Valjevu i Vladimircima (na dan 09. jul 2020). 

U Beogradu, gde je situacija najkritičnija, na dan 09. jul 2020. godine, na snazi su sledeće mere: 

potpuna zabrana javnog okupljanja više od 10 osoba u zatvorenom prostoru i na otvorenom; ograničenje radnog vremena svih objekata zatvorenog prostora (ugostiteljski objekti, prodajni objekti, tržni centri i slično), što stupa na snagu dana 10. jula 2020, a predviđa da ovi objekti budu zatvoreni od 21 čas do 6 časova. Ujedno, svaki ugostiteljski objekat i prodavnica će morati da ima jasno istaknuto obaveštenje koliko ljudi može da boravi u tom prostoru, a to je četiri metara kvadratna po osobi; ograničenje radnog vremena svih otvorenih prostora i bašti, što predviđa da ovi objekti budu zatvoreni od 23 do 6 časova; obavezno nošenje zaštitnih maski, uz poštovanje fizičke distance od 1,5 metara, u svim zatvorenim prostorima, bez izuzetka. Takođe, obavezno je nošenje zaštitnih maski u javnom gradskom i prigradskom prevozu i u međugradskom prevozu. Do skora je nošenje maski u zatvorenom prostoru bila preporuka, dok je od 06. jula 2020. godine nepoštovanje ove mere sankcionisano novčanom kaznom u iznosu od 5.000,00 dinara. Epidemiološka situacija se ispituje na dnevnom nivou, te će se, u zavisnosti od iste, ukinuti ove mere, odnosno razmotriti potreba za uvođenjem dodatnih i/ili novih, oštrijih mera. 

Uz to, ostale jedinice lokalne samouprave u kojima je proglašena vanredna situacija takođe su u obavezi da donesu mere u cilju sprečavanja širenja zarazne bolesti COVID-19 izazvane virusom SARS-CoV-2, dok gradovi i opštine u kojima je epidemiološka situacija stabilna nemaju ovu obavezu. 

Kako se novonastala situacija, koja podrazumeva uvođenje vanredne situacije u pojedinim gradovima, bez proglašavanja vanrednog stanja na teritoriji cele države, odražava na organizaciju rada kod poslodavca?

Podsećamo vas da je u periodu vanrednog stanja u čitavoj zemlji važila Uredba o organizovanju rada poslodavaca za vreme vanrednog stanja (“Sl. glasnik RS“, br. 31/2020 – dalje: Uredba), koja je predviđala dužnost za poslodavce da za vreme vanrednog stanja omoguće zaposlenima obavljanje poslova van prostorija poslodavca (rad na daljinu i rad od kuće), na svim radnim mestima na kojima je moguće organizovati takav rad. Ukoliko poslodavac, zbog prirode svoje poslovne delatnosti, ne može organizovati rad na daljinu ili rad od kuće, neophodno je da svoje poslovanje uskladi sa uslovima vanrednog stanja na sledeći način: da organizuje rad u smenama, kako bi što manji broj zaposlenih i svih drugih radno angažovanih lica rad obavljao istovremeno u jednoj prostoriji, ukoliko je to moguće i ne iziskuje dodatna sredstva; da omogući održavanje svih poslovnih sastanaka elektronskim, odnosno drugim odgovarajućim putem (video link, video poziv i dr.); da odloži službena putovanja u zemlji i inostranstvu, u skladu sa odlukom nadležnog organa o zabrani, odnosno privremenom ograničenju ulaska i kretanja; da obezbedi sve higijenske mere u cilju osiguranja zaštite i zdravlja zaposlenih i dovoljnu količinu zaštitne opreme (prevashodno zaštitne maske, rukavice i higijenska sredstva) za zaposlene i radno angažovane koji su u neposrednom kontaktu sa strankama ili dele radni prostor sa više lica. Sa ukidanjem vanrednog stanja na teritoriji RS, ova Uredba je prestala da važi.

Međutim, sada se poslodavci u nizu gore pobrojanih gradova u RS iznova nalaze pred istim izazovom – kako organizovati proces rada u uslovima pogoršane epidemiološke situacije:

Bez obzira što je važenje Uredbe, koja je predviđala dužnost poslodavca da organizuje rad van svojih prostorija ukoliko proces rada ovo dozvoljava, prestalo sa ukidanjem vanrednog stanja, zbog uvođenja vanredne situacije u pojedinim gradovima, mnogobrojni poslodavci su iznova uveli režim rada od kuće ili na daljinu, na poslovima gde je ovakav način rada moguć. S tim što se u uslovima vanredne situacije ovakva organizacija rada svakako preporučuje, u cilju sprečavanja širenja zaraze, ali ne postoji dužnost poslodavca da organizuje rad na ovaj način. Stoga je odluka poslodavca da organizuje rad svojih zaposlenih van prostorija poslodavca rezultat njegove slobodne volje. 

Ipak, poslodavac je uvek dužan da zaposlenom obezbedi bezbedne i zdrave uslove rada, te da organizuje rad tako da isti ne šteti životu i zdravlju zaposlenog, kao i da zaposlenom pruži obaveštenje o pravima i obavezama koje proizilaze iz propisa o bezbednosti i zaštiti života i zdravlja na radu. Ujedno, Zakonom o bezbednosti i zdravlju na radu (“Sl. glasnik RS”, br. 101/2005, 91/2015 i 113/2017 – dr. zakon), propisana je dužnost poslodavca da prilikom organizovanja rada obezbedi preventivne mere radi zaštite života i zdravlja svih zaposlenih, što, samim tim, podrazumeva i zaposlene koji rad obavljaju van prostorija poslodavca. Preventivne mere podrazumevaju sve mere koje se preduzimaju ili čije se preduzimanje planira na svim nivoima rada kod poslodavca, radi sprečavanja povređivanja ili oštećenja zdravlja zaposlenih.

Dakle, poslodavac je dužan da obezbedi svim zaposlenima rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene mere bezbednosti i zdravlja na radu, bez obzira na to da li se rad odvija u prostorijama poslodavca ili je organizovan rad na daljinu, kako u redovnim okolnostima, tako i u vanrednim okolnostima, poput vanrednog stanja / vanredne situacije. Takođe, poslodavac ima obavezu da organizuje proces rada na način koji ne ugrožava bezbednost i zdravlje na radu svojih zaposlenih, i da se stara o njihovoj zaštiti života i zdravlja na radu, uzimajući u obzir i redovne preventivne mere, ali i zaštitne mere predviđene važećim zakonskim i podzakonskim aktima nadležnih državnih organa, donetih u cilju sprečavanja širenja zarazne bolesti COVID – 19.

Sa druge strane, postavlja se i pitanje ponašanja zaposlenih, tj. da li zaposleni mogu da odbiju da se vrate na standardni režim rada koji se odvija u prostorijama poslodavca zbog straha od virusa, te da samoinicijativno nastave da rade od kuće?

Generalno posmatrano, zaposleni koji smatraju da im je povređeno pravo iz radnog odnosa i po osnovu rada, mogu se obratiti Inspektoratu za rad, bez obzira da li je reč o redovnim ili vanrednim okolnostima u kojima je, prema mišljenju zaposlenog, učinjena povreda njegovog prava. U konkretnom slučaju, ukoliko zaposleni smatra da mu u prostorijama poslodavca nisu obezbeđene sve propisane preventivne i zaštitne mere za bezbedan i zdrav rad u uslovima epidemije (dezinfekcija prostorija, zaštitne maske i rukavice, bezbedna razdaljina itd), isti je ovlašćen da se obrati nadležnoj inspekciji rada, odnosno Upravi za bezbednost i zdravlje na radu, kako bi ovi nadležni organi izvršili kontrolu, a, ukoliko isti utvrde da poslodavac nije obezbedio sve propisane mere za bezbedan i zdrav rad svih zaposlenih, poslodavac se u tom slučaju podleže prekršajnoj odgovornosti. 

U ovakvoj situaciji, odbijanje zaposlenog da se vrati na rad kod poslodavca smatra se opravdanim, te se isto ne može smatrati opravdanim otkaznim razlogom. Naravno, pod uslovom da zaposleni nastavi da obavlja sve svoje radne zadatke, samo što će to činiti, kao i do sada, od kuće, zbog straha od zaraze, koji je, s obzirom na nebezbedne uslove rada kod poslodavca utvrđene od strane nadležnih organa, sasvim opravdan.

Međutim, ukoliko je poslodavac preduzeo sve propisane mere zaštite svojih zaposlenih na radu i obezbedio svu zaštitnu opremu, ali u uslovima novonastale vanredne situacije nije iznova doneo odluku da se rad obavlja van prostorija poslodavca, zaposleni je dužan da se odazove pozivu poslodavca i vrati na rad u prostorijama poslodavca. U ovom slučaju, s obzirom da je poslodavac obezbedio bezbedne i zdrave uslove rada, strah zaposlenog od virusa ne bi se smatrao opravdanim razlogom za odbijanje zaposlenog da se vrati na standardni način rada koji se odvija u prostorijama poslodavca. 

U vezi sa tim, neopravdano odsustvo sa rada predstavlja razlog za otkaz ugovora o radu, s obzirom da svako odsustvo zaposlenog mora biti opravdano, bilo rešenjem poslodavca, ako je u pitanju plaćeno ili neplaćeno odsustvo, korišćenje godišnjeg odmora ili privremeno odsustvo sa rada uz naknadu zarade, bilo izveštajem lekara, u slučaju nastupanja privremene sprečenosti za rad. Iz navedenog razloga, zaposleni u dogovoru sa poslodavcem u svakom konkretnom slučaju svoje odsustvo mora urediti nekim od enumerisanih instituta radnog prava koji mu stoje na raspolaganju. U suprotnom, poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu zbog nedolaska na posao, s obzirom da se ovakvo ponašanje zaposlenog smatra nepoštovanjem radne discipline, u smislu odredbe člana 179. stav 3. ZOR.

Ukoliko poslodavac smatra da u konkretnom slučaju figuriraju olakšavajuće okolnosti ili da nepoštovanje radne discipline nije takve prirode da zaposlenom treba da prestane radni odnos (naročito s obzirom na činjenicu da svako različito reaguje na novonastale okolnosti, te da je nepravično a priori okarakterisati strah zaposlenog kao iracionalan, jer su sve propisane mere sprovedene, te, objektivno posmatrajući, nema razloga za strah), otkaz ugovora o radu može predstavljati prestrogu meru u ovom slučaju. U ovim okolnostima poslodavac može izreći neku od disciplinskih mera za povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline, propisanih odredbom člana 179a ZOR. Ove mere uključuju privremeno udaljenje zaposlenog sa rada bez naknade zarade, u trajanju od jednog do 15 radnih dana; novčanu kaznu u visini do 20% osnovne zarade zaposlenog za mesec u kome je novčana kazna izrečena, u trajanju do tri meseca, koja se izvršava obustavom od zarade, na osnovu rešenja poslodavca o izrečenoj meri; opomenu sa najavom otkaza u kojoj se navodi da će poslodavac zaposlenom otkazati ugovor o radu bez ponovnog upozorenja iz člana 180. ZOR, ako u narednom roku od šest meseci učini istu povredu radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline. 

Stoga, dužnost poslodavca je da obezbedi svim zaposlenima rad na radnom mestu i u radnoj okolini u kojima su sprovedene sve mere bezbednosti i zdravlja na radu, kako preventivne mere koje se preduzimaju i u redovnim okolnostima, tako i zaštitne mere predviđene važećim zakonskim i podzakonskim aktima nadležnih državnih organa, donetih u cilju sprečavanja širenja zarazne bolesti COVID – 19, te da organizuje proces rada na način koji ne ugrožava bezbednost i zdravlje na radu svojih zaposlenih, i da se stara o njihovoj zaštiti života i zdravlja. Ukoliko je poslodavac preduzeo sve navedene mere, zaposleni je u obavezi da izvršava naloge poslodavca, te da se vrati na standardni režim rada u prostorijama poslodavca, pod uslovom da poslodavac nije iznova uveo režim rada van svojih prostorija. Druga opcija zaposlenih je da, u dogovoru sa poslodavcem, nađu načina da svoje odsustvo sa rada opravdaju, odnosno da se rad ponovo organizuje van prostorija poslodavca, ukoliko proces rada ovo dozvoljava. U svakom slučaju, strah zaposlenog koji nije opravdan ne može se smatrati dovoljnim razlogom za odbijanje zaposlenog da se vrati na rad koji se odvija u prostorijama poslodavca, već u tom slučaju zaposleni rizikuje da mu poslodavac izrekne neku od disciplinskih mera, a što uključuje i otkaz ugovora o radu.