Kako se u praksi oporezuje prihod od kriptovaluta?

Imajući u vidu relativno mlade zakonske propise koji uređuju digitalnu imovinu, kao i nove izmene i dopune poreskih zakona sa tim u vezi, u praksi se često postavlja pitanje kako se zapravo oporezuju prihodi od trgovine kriptovalutama.

U tom kontekstu, još uvek nema jasnih smernica u pogledu informacija i dokumentacije koja se dostavlja nadležnoj jedinici Poreske uprave radi procene i utvrđivanja konkretne visine poreza na kapitalni dobitak kojim se, inače, oporezuje trgovina kriptovalutama.

Još veći problem i izazov za Poresku upravu može da predstavlja situacija u slučaju da lice koje prodaje kriptovalute ne poseduje dokaz o nabavnoj ceni te imovine.

S tim u vezi, mišljenja smo da za ovu situaciju od koristi itekako može biti upravo jedno mišljenje Ministarstva finansija iz 2016. godine koje se odnosi na poreski tretman prihoda fizičkog lica koje je rezident Republike Srbije, po osnovu kapitalnog dobitka ostvarenog prodajom akcija u inostranstvu, u slučaju kada to fizičko lice ne prezentuje dokaz o nabavnoj ceni tih akcija.

Naime, pomenuto mišljenje se bavi situacijom u kojoj je fizičko lice, kao domaći rezident, ostvarilo prihod po osnovu kapitalnog dobitka od prodaje akcija u inostranstvu u aprilu 2016. godine, koji nije oporezovan u zemlji izvora.

Inače, prema navodima iz mišljenja, akcije je to fizičko lice steklo pre 5 do 6 godina, kupovinom preko telefona posredstvom lica ovlašćenog za kupovinu akcija – brokera, ali je dokument o kupovini akcija izgubljen i obveznik nije u mogućnosti da pribavi dokaz o nabavnoj ceni tih akcija.

Dalje se, u mišljenju, ukazuje da je u trenutku kupovine fizičko lice bilo poreski rezident druge države sve do 2012. godine, kada je postalo poreski rezident Republike Srbije.

U mišljenju se navodi i da je: „Odredbama čl. 1. i 2. Zakona o porezu na dohodak građana (“Sl. glasnik RS”, br. 24/01, 80/02, 80/02-dr. zakon, 135/04, 62/06, 65/06-ispravka, 31/09, 44/09, 18/10, 50/11, 91/11-US, 93/12, 114/12-US, 47/13, 48/13-ispravka, 108/13, 57/14, 68/14-dr. zakon i 112/15, u daljem tekstu: „Zakon“) propisano je da fizička lica plaćaju porez na dohodak građana na prihode iz svih izvora, sem onih koji su posebno izuzeti Zakonom. Obveznik poreza na dohodak građana je fizičko lice koje je po odredbama Zakona dužno da plati porez (član 6. Zakona).

Obveznik poreza na dohodak građana, prema odredbi člana 7. stav 1. Zakona, je rezident Republike Srbije za dohodak ostvaren na teritoriji Republike Srbije i u drugoj državi.

Ako obveznik – rezident Republike ostvari dohodak u drugoj državi, na koji je plaćen porez u toj državi, na račun poreza na dohodak građana utvrđenog prema odredbama Zakona odobrava mu se poreski kredit u visini poreza na dohodak plaćenog u toj državi, s tim da poreski kredit ne može biti veći od iznosa koji bi se dobio primenom odredaba ovog zakona na dohodak ostvaren u drugoj državi (član 12. Zakona).

Odredbom člana 72. stav 1. tačka 3) Zakona propisano je da kapitalni dobitak, odnosno gubitak u smislu tog zakona predstavlja razliku između prodajne cene prava, udela i hartija od vrednosti i njihove nabavne cene, ostvarenu prenosom udela u kapitalu pravnih lica, akcija i ostalih hartija od vrednosti, uključujući i investicione jedinice, osim investicionih jedinica dobrovoljnih penzijskih fondova. Nabavnom cenom za svrhu određivanja kapitalnog dobitka, u smislu ovog zakona, smatra se cena po kojoj je obveznik stekao pravo, udeo ili hartiju od vrednosti (član 74. stav 1. Zakona). Nabavna cena iz stava 1. ovog člana uvećava se godišnjim indeksom potrošačkih cena od dana sticanja do dana prenosa, prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike (stav 8. tog člana Zakona).

Shodno zakonskim odredbama, kao i navodima iz predmetnog zahteva i usmenog pojašnjenja, imajući u vidu da se nabavna cena akcija stečenih kupovinom (čijom prodajom u inostranstvu je fizičko lice – rezident Republike Srbije ostvarilo kapitalni dobitak koji nije oporezovan u zemlji izvora), u slučaju kada fizičko lice ne može da dokumentuje stvarno plaćenu cenu, utvrđuje kao najniža zabeležena cena po kojoj se trgovalo u periodu od godinu dana od dana koji prethodi prodaji akcija, a ako u tom periodu nije bilo trgovine, nabavnom cenom smatra se najniža zabeležena cena u prvoj prethodnoj godini u kojoj je bilo trgovanja, s tim da poreski obveznik može u predmetnom slučaju da pruži podatke, kojima raspolaže, o ceni akcija po kojoj su se kotirale u datom momentu (u periodu od godinu dana od dana koji prethodi prodaji akcija, odnosno najnižoj zabeleženoj ceni – u prvoj prethodnoj godini u kojoj je bilo trgovanja). Nabavna cena ravalorizuje se u skladu sa Zakonom.“

Naravno, iako se mišljenjem ukazuje da poreski organ saglasno načelu fakticiteta u svakom konkretnom slučaju utvrđuje poreskopravne činjenice koje su od značaja za postojanje poreske obaveze, smatramo da sve napred izneto može biti primenjivo i na situacije u kojima se trguje kriptovalutama u situacijama kada je nabavna cena kriptovaluta nepoznata i/ili se ne može dokumentovati.

Međutim, ostaje svakako da sačekamo kakav će zvaničan stav po ovom pitanju zauzeti i Poreska uprava, i to u nekom od konkretnih poreskih slučajeva ove vrste, kojih je inače u poslednje vreme sve više i više.