Izvršenje ugovorih obaveza za vreme vanrednog stanja

Kada je o izvršenju obaveza predviđenih ugovorom reč, osnovni postulat obligacionog prava je da iste budu izvršene uredno – savesno, u svemu kako one glase, i blagovremeno – u roku predviđenom ugovorom.

Međutim, šta se dešava kada izvršenje ugovorne obaveze nije moguće usled objektivnih okolnosti koje, pri tom, imaju karakter više sile?

Viša sila je pravni pojam koji se odnosi na neki spoljašnji događaj koji se nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti.

Takav slučaj je sa proglašenjem vanrednog stanja ne samo u Republici Srbiji, već na svetskom planu, usled pandemije virusa COVID – 2019, koje je rezultiralo zatvaranjem granica i zabranom kretanja.

U tom kontekstu, ukoliko je dužniku (npr. pravnom licu koje je, kao nosilac konzorcijuma, dužno da napravi i isporuči računarski program naručiocu, u čijoj izradi učestvuju i drugi dobavljači kao članovi konzorcijuma) u izvršenju ugovora nužno fizičko prisustvo saradnika iz inostranstva, koje u ovim okolnostima nije moguće, pa isto posledično dovodi do nemogućnosti blagovremenog izvršenja ugovorne obaveze dok traje vanredno stanje, koja je moguća sudbina ugovora? Da li vanredno stanje izvinjava dužnika i samo po sebi održava ugovor na snazi?

Prvo, odgovori na prethodna pitanja zavise o kojim konkretno ugovorima je reč.

Naime, ukoliko je zakonom predviđeno da prestanak ugovornog odnosa, otkazom jedne od ugovornih strana, ne može nastupiti u nevreme, poput ugovora o zakupu ili nalogu, takav ugovorni odnos je “bezbedan” dok traje vanredno stanje, koje bi se u ovom slučaju imalo smatrati “nevremenom”.

Ukoliko zakon ne štiti ugovor u ovakvim okolnostima, treba obratiti pažnju na uslove samog ugovora, prevashodno na njegove bitne elemente:

S tim u vezi, situacija je donekle komforna ukoliko ispunjenje o roku nije bitni sastojak ugovora, s obzirom da u tom slučaju dužnik zadržava pravo da i posle isteka roka ispuni svoju obavezu, a poverilac da zahteva njeno ispunjenje. Ali, ako poverilac nakon isteka roka želi raskinuti ugovor, mora ostaviti dužniku primeren naknadni rok za ispunjenje.

Kada je pak reč o ugovoru čiji su predmet uzastopne obaveze, koje se izvršavaju sukcesivno, u određenim vremenskim intervalima, pa jedna strana ne ispuni jednu obavezu, druga strana može, u razumnom roku, raskinuti ugovor u pogledu svih budućih obaveza, ali samo ako je iz datih okolnosti očigledno da ni one neće biti ispunjene.

U svakom slučaju, dužnik je „na sigurnom“ ukoliko je pretežni deo svoje ugovorne obaveze već ispunio, pošto se ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze.

Ipak, kod fiksnih ugovora, kod kojih ispunjenje obaveze u određenom roku predstavlja bitan sastojak ugovora, bilo po prirodi posla ili su isto ugovorne strane ugovorom predvidele, situacija može postati „dramatična“ – ako dužnik ne ispuni obavezu u ugovorenom roku, ugovor se raskida po samom zakonu. Ali, poverilac može (ali ne mora) održati ugovor na snazi, ako po isteku roka, bez odlaganja, obavesti dužnika da zahteva ispunjenje ugovora. Dakle, poverilac može pružiti još jednu šansu svom ugovaraču. U tom slučaju, kada je poverilac zahtevao ispunjenje, pa ga nije dobio ni u naknadno datom, razumnom roku, može izjaviti da raskida ugovor.

Iz navedenog proizilazi da je sudbina fiksnih ugovora najugroženija u vreme vanrednog stanja, jer se ugovor raskida ex lege, bez obzira na razloge neispunjenja ugovora koji u konkretnom slučaju figuriraju. U ovoj situaciji jedini koji može spasiti ugovor je poverilac.

Situacija se dodatno i naročito komplikuje ukoliko čak i puka izmena ugovora iziskuje određenu proceduru, poput ugovora u oblasti javnih nabavki, gde je, prvo, potrebno da razlog za izmenu ugovora bude predviđen samim ugovorom, konkursnom dokumentacijom ili posebnim propisom. Drugo, neminovan je protok vremena od iniciranja izmene ugovora, aktiviranjem čitavog mehanizma čije je funkcionisanje zbog vanrednih okolnosti znatno otežano ili gotovo paralisano, pa do njegove realizacije.

Treba razlikovati nemogućnost izvršenja ugovora (uopšte i za ubuduće) od predmetne „suspenzije“ izvršenja, tj. privremenog odlaganja izvršenja do normalizacije stanja, jer će ugovor biti moguće izvršiti po prestanku vanrednog stanja. Nemogućnost ne postoji ako je ispunjenje, usled promenjenih okolnosti, samo znatno otežano, ali je ipak moguće, ili će u budućnosti biti moguće. Međutim, ukoliko poverilac nema interes da dužnik kasnije ispuni svoju obavezu, tada i ova privremena nemogućnost postaje trajna, jer poverilac u tom slučaju može raskinuti ugovor, čime i ova dužnikova obaveza prestaje. Isti je princip i u odnosu na delimičnu i potpunu nemogućnost ispunjenja – ukoliko delimično ispunjenje ne odgovara potrebama poverioca, smatra se da postoji potpuna nemogućnost.

Pošto viša sila nema automatski uticaj na produžetak roka za izvršenje ugovorne obaveze, to znači da poverilac, ipak, može raskinuti ugovor zbog neblagovremenog izvršenja, bez obzira na vanredno stanje, premda isto nije u duhu dobrih poslovnih običaja kojih je svaka strana u ugovornom odnosu dužna da se pridržava.

Ali činjenica da su posle zaključenja ugovora nastupile okolnosti koje dužnik nije mogao sprečiti, otkloniti ili izbeći utiče na dužnikovo oslobođenje od odgovornosti za štetu koju je poverilac pretrpeo dužnikovim kašnjenjem u izvršenju ugovorne obaveze, te će dužnik u ovoj situaciji biti oslobođen naknade štete na osnovu člana 263. Zakona o obligacionim odnosima Republike Srbije, bez obzira da li je ugovor raskinut ili je održan na snazi.

Viša sila ima iste efekte i na plaćanje ugovorne kazne – dužnik neće dugovati istu ukoliko je do neispunjenja ili zadocnjenja došlo iz uzroka za koji dužnik ne odgovara (član 272. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima Republike Srbije).

Dakle, raskid fiksnih ugovora čiji je predmet isporuka robe ili pružanje određene usluge poveriocu u toku vanrednog stanja nije zakonom zabranjen, već zavisi od volje, interesa i potreba samog poverioca, te je u njegovim rukama moć da održi ugovor na snazi. Ipak, vanredno stanje predstavlja izvinjavajuću okolnost za dužnika u pogledu ugovorne kazne (dužnik ne bi plaćao ugovornu kaznu ukoliko dokaže da je kašnjenje u izvršenju ugovora / trenutna nemogućnost izvršenja opravdana i izazvana objektivnim okolnostima za koje dužnik ne odgovara) i isključuje odgovornost dužnika za naknadu štete koju bi poverilac zbog ovoga mogao potraživati, ali samo u onoj meri u kojoj je konkretna šteta zaista uslovljena višom silom.

Ipak, ne postoje obavezujući mehanizmi koji bi u gore opisanom slučaju prinudili bilo koju ugovornu stranu da ostane u ugovornom odnosu samo zato što je vanredno stanje, niti zbog vanrednog stanja sam zakon nalaže ili opravdava odlaganje izvršenja ugovorne obaveze – već je to moguće samo ako se ugovorne strane tako dogovore.