Direktna novčana davanja privatnom sektoru od strane države kao mera prevazilaženja ekonomske stagnacije izazvane vanrednim stanjem

Pandemija virusa COVID-19, zbog koje je došlo do proglašenja vanrednog stanja u pretežnom delu čitavog sveta, uključujući i Republiku Srbiju, rezultirala je opstruisanjem funkcionisanja čitavih grana privrede, a pojedine su u potpunosti paralisane.

Kako bi minimalizovali nastalu štetu u poslovanju, sa jedne strane, i povinovali se merama koje je propisao državni vrh u cilju sprečavanja širenja zaraze sa druge, mnogi poslodavci su morali da prilagode svoje poslovanje novonastalim okolnostima, a što se neminovno odrazilo i na status zaposlenih.

Tako su mnogi poslodavci uputili zaposlene na rad od kuće, a ukoliko ovakav rad nije moguć, rad na radnom mestu odvija se uz poštovanje dodatnih mera zaštite predviđenih Uredbom o organizovanju rada poslodavca za vreme vanrednog stanja u cilju smanjenja rizika od zaraze. Neki poslodavci optirali su, međutim, za upućivanje zaposlenih na kolektivni godišnji odmor (bilo svih zaposlenih, ili zaposlenih u pojedinim organizacionim delovima poslodavca). Neki su se pak odlučili za prekid rada uz isplatu naknade zarade, koja, shodno Zakonu o radu RS, može iznositi najmanje 60% prosečne zarade zaposlenog u prethodnih 12 meseci, a može biti i jednaka zaradi koja se zaposlenom isplaćuje u redovnim okolnostima, u zavisnosti od odluke poslodavca.

Pored ovde nabrojanih opcija, koje smo detaljno objasnili u prethodnim tekstovima, poslodavac ima i mogućnost da donese odluku o uvođenju minimalne zarade. Ova odluka mora biti obrazložena, imajući u vidu da minimalna zarada nije pravilo, već izuzetak, te da se isplaćuje samo u vanrednim okolnostima koje su dovele do otežanog poslovanja. Visina minimalne zarade ne može se odrediti u odnosu na konkretnog poslodavca, već se ista određuje na nivou cele države. Konkretno, u 2020. godini, neto iznos minimalne zarade iznosi circa RSD 30.000,00 na mesečnom nivou. Isplata minimalne zarade prvobitno može trajati 6 meseci, a ako i nakon isteka ovog perioda razlozi zbog kojih je minimalna zarada uvedena i dalje postoje, poslodavac može nastaviti sa njenom isplatom, ali je tada dužan da o tome obavesti reprezentativni sindikat.

Gore pobrojana pravila predviđena su Zakonom o radu i kao takva su imperativna, te poslodavac ne može isplaćivati zaradu nižu od minimalne cene rada koja važi za konkretan mesec u kojem se vrši isplata, jer u suprotnom može podleći prekršajnoj odgovornosti, te se izložiti riziku plaćanja novčane kazne u zakonskom rasponu od RSD 800.000,00 do 2.000.000,00. Pored ovoga, zaposleni ima pravo da podnese tužbu za isplatu novčanih potraživanja koja proističu iz radnog odnosa (u koje, svakako, spada i minimalna zarada ili deo minimalne zarade koji mu nije isplaćen), i to u roku od 3 godine od nastanka konkretne obaveze, jer će nakon isteka ovog roka zaposleni biti prekludiran.

Ukoliko ni jedan od gore navedenih načina minimalizacije štetnih posledica po poslovanje nije primenljiv u datim okolnostima, poslodavac može posegnuti i za poslednjom opcijom – otkazom ugovora o radu određenog broja zaposlenih, s obzirom da će zbog nastupelih ekonomskih i/ili organizacionih promena u narednom periodu doći do prestanka potrebe za radom ovih zaposlenih, tj. da će isti biti proglašeni za višak.

Koji će scenario od gore navedenih biti prihvaćen kod konkretnog poslodavca zavisi od njegove poslovne odluke, koja, ipak, mora biti u prethodno objašnjenim zakonskim okvirima.

Međutim, u cilju izbegavanja „ultima ratio” scenarija (otpuštanja velikog broja zaposlenih, te opterećivanja državnog budžeta na drugi način, kroz isplatu novčanih naknada za slučaj nezaposlenosti, u smislu Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, pored ostalog), državni vrh je intervenisao donošenjem Uredbe o fiskalnim pogodnostima i direktnim davanjima privrednim subjektima u privatnom sektoru i novčanoj pomoći građanima u cilju ublažavanja ekonomskih posledica nastalih usred bolesti COVID-19 („Sl. glasnik RS“ br. 54/2020, u daljem tekstu: „Uredba“).

Ratio legis ove Uredbe predstavlja saniranje posledica koje je epidemija virusa i proglašeno vanredno stanje proizvelo na polju privrede, odakle proizilazi zaključak da je pomoć primarno upravljena na poslodavce koji su u periodu vanrednog stanja poslovali u smanjenom kapacitetu ili nisu poslovali uopšte. Premda je manje verovatno, ali nije isključeno, poslodavac u ovom periodu može da posluje isto ili čak i bolje u odnosu na poslovanje u redovnim okolnostima (zbog, primera radi, smanjenog broja konkurenata na tržištu ili visokog stepena potražnje za konkretnim proizvodom). Međutim, Uredba sve poslodavce u privatnom sektoru stavlja u isti položaj, bez obzira na ostvarene pojedinačne poslovne rezultate svakog konkretnog poslodavca.

Uredba se odnosi na privredne subjekte u privatnom sektoru koji su osnovani i registrovani kod nadležnog organa ili organizacije zaključno sa 14.03.2020. godine, odnosno ako su u navedenom periodu postali obveznici PDV. Dakle, privredni subjekti koji su osnovani i registrovani počev od 15.03.2020. godine i kasnije, nemaju pravo na mere iz Uredbe. Takođe, Uredba se ne odnosi ni na velike privredne subjekte poput banaka, društva za osiguranje i društva za reosiguranje, društva za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima, na davaoce finansijskog lizinga, kao i na platne institucije i institucije elektronskog novca.

Uslov koji je predviđen kako bi se ostvarile pogodnosti i davanja koja su predmet Uredbe je da poslodavac ne smanji broj zaposlenih za više od 10% u periodu od 15.03.2020. godine pa do 10.04.2020. godine. Takođe, ukoliko poslodavac optira za prijem državnih davanja, isti neće smeti da smanji broj zaposlenih za više od 10 % ni u roku od tri meseca od poslednje isplate direktnih davanja, jer bi u tom slučaju izgubio pravo na korišćenje predmetnih davanja. Gubitak prava na korišćenje direktnih davanja implicira dužnost poslodavca da izvrši povraćaj primljenih sredstava sa kamatom po stopi po kojoj se vrši obračun kamate za kašnjenje u isplati poreskih obaveza, najkasnije u roku od 5 dana od dana gubitka prava na davanja. Zabrana smanjenja broja zaposlenih odnosi se isključivo na zaposlene na neodređeno vreme, ne i na zaposlene koji su sa poslodavcem u privatnom sektoru zaključili ugovor o radu na određeno vreme pre 15. marta 2020. godine, za period koji se završava u periodu od 15. marta 2020. godine do isteka roka od tri meseca od poslednje isplate direktnih davanja.

Predmet davanja su bespovratna novčana sredstava iz budžeta RS, u vrednosti osnovne minimalne neto zarade za mesece mart, april i maj 2020. godine. Ova visina direktnih davanja predviđena je u slučaju mikro, malih i srednjih preduzeća, dok će u slučaju velikih privrednih subjekata ista iznositi 50% minimalne zarade.

Svrha predmetnih davanja je podmirivanje dela zarada zaposlenih (ili punog neto iznosa zarade, ukoliko je u konkretnom slučaju zarada zaposlenog ugovorena u visini minimalne cene rada, ili je otežano poslovanje u periodu vanrednog stanja uzrokovalo donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade kod poslodavca). S obzirom da se Uredba odnosi isključivo na delimično finansiranje zarada zaposlenih (lica u radnom odnosu), direktna davanja se ne mogu zahtevati u pogledu podmirivanja naknada lica van radnog odnosa, koja su angažovana po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ugovora o delu, ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju, a svakako ne ni u pogledu osoba koje su zaključile ugovor o volontiranju.

Ukoliko konkretni privredni subjekt zadovoljava gore definisani uslov za isplatu direktnih davanja iz državnog budžeta, i ako je do dana 10.04.2020. godine isplatio zarade / naknade zarade zaposlenih za mart, bilo delimično ili u celosti, isti je kvalifikovan da konkuriše na predmetna direktna davanja.

Ovo će učiniti podnošenjem Pojedinačne poreske prijave o obračunatim porezima i doprinosima (Obrazac PPP-PD) nadležnoj Poreskoj upravi. Prijave se podnose u tri navrata, prva najkasnije do 30.04.2020. godine (za obračunski period mart / april 2020. godine), druga do 31.05.2020. (za obračunski period april / maj 2020. godine), i treća do 30.06.2020. godine (za obračunski period maj / jun 2020. godine).

Poreska uprava, preko Uprave za trezor, dostavlja Narodnoj banci Srbije (NBS) podatke u elektronskom obliku. Nakon toga NBS dostavlja ove podatke poslovnoj banci u kojoj poslodavac ima tekući račun na dan 10.04.2020. godine, a ista je dužna otvoriti namenski račun – isplata direktnih davanja – COVID-19 u roku koji utvrdi NBS. Ovaj rok ne može biti duži od sedam dana od dana kada su banci dostavljeni ti podaci, a najkasnije do 30. aprila 2020. godine.

Na osnovu navedenog, angažovanje privrednih subjekata / preduzetnika koji imaju zaposlene sastoji se u podnošenju gore navedene poreske prijave u tri navrata, za tri obračunska perioda, dok će postupak otvaranja namenskog računa izvršiti poslovne banke po nalogu NBS i u roku koji je NBS odredila u granicama roka propisanog Uredbom, a u skladu sa podacima koje je Poreska uprava dostavila NBS. Sa druge strane, privredni subjekti koji nemaju zaposlene neće se angažovati ni povodom podnošenja poreske prijave.

Iznos direktnih davanja koje će poslodavac primiti u jednom mesecu odgovara proizvodu osnovne minimalne neto zarade za taj mesec i broja zaposlenih sa punim radnim vremenom kod ovog poslodavca, za čije je zarade i naknade zarada podneo Obrazac PPP-PD. Broj zaposlenih uvećava se i za broj zaposlenih sa nepunim radnim vremenom, na taj način što se za svakog zaposlenog sa nepunim radnim vremenom ukupan broj zaposlenih uvećava srazmerno ugovorenom procentu angažovanja zaposlenog sa nepunim radnim vremenom u odnosu na puno radno vreme.

Predmetna davanja isplaćuju se u tri mesečne rate, i to u mesecu maju, junu i julu 2020. godine. Poslodavac je dužan da iskoristi ova sredstva isključivo u svrhe u koje su data, odnosno, za isplatu zarada (ili dela zarada) zaposlenih, tako što će pripadajući iznos po Uredbi preneti sa namenskog računa na račun svakog zaposlenog pojedinačno.

S obzirom da će isplata predmetnih direktnih davanja za mesec mart biti izvršena u maju, postavlja se pitanje kolizije isplate zarada u praksi sa imperativnim zakonskim normativom koji predviđa blagovremenu isplatu zarada –

Naime, Zakon o radu predviđa da se zarada isplaćuje u rokovima utvrđenim opštim aktom i ugovorom o radu, a najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec. Primenom slova Zakona na konkretan slučaj, zaradu za mart 2020. godine poslodavci će biti dužni da isplate u celosti najkasnije do 30.04.2020. godine, pošto će u suprotnom biti u prekršaju. Ukoliko poslodavac nije u mogućnosti da isplati zaradu zaposlenom (u celosti ili delimično), dužan je da mu razloge istog pismeno obrazloži u sklopu obaveštenja koje mu uručuje zajedno sa obračunom zarade.

Sa druge strane, uslov za podnošenje poreske prijave, te konkurisanje za državna direktna davanja je da je poslodavac do 10.04.2020. godine makar delimično isplatio zaradu zaposlenih za mart mesec.

Potonje znači da će poslodavac koji „čeka“ državnu pomoć da bi od toga isplatio zaposlenima i ostatak zarade za mart, a koji prethodno nije preduzeo potrebne korake (pismenim putem obavestio zaposlenog o razlogu neisplate zarade u roku), biti u prekršaju, bez obzira što se sve odvija u periodu vanrednog stanja.

Koje opcije onda preostaju poslodavcima kako bi izbegli negativne zakonske reperkusije?

Ukoliko ima dovoljno sredstava, poslodavac je dužan isplatiti zaposlenima punu zaradu, u roku i u visini predviđenoj ugovorom o radu, kao što bi to učinio i u redovnim okolnostima.

Bez obzira na to što je poslodavac bio u mogućnosti da uredno izmiri svoju obavezu isplate zarada, i u ovom slučaju će isti imati pravo na direktna davanja od države, s tim što obaveza korišćenja predmetnih davanja isključivo za određenu namenu (isplatu zarada zaposlenih) ostaje. To znači da Uredba strogo definiše svrhu u koju se sredstva mogu upotrebiti, ali ne predviđa eksplicitno do kada se upotreba ovih sredstava mora realizovati.

Prema tome, poslodavac može ova direktna davanja iskoristiti za isplatu zarada u budućem periodu (primera radi, za jul i avgust 2020, umesto za mart i april 2020. godine, pošto je zaradu za ove mesece već blagovremeno isplatio iz sopstvenih sredstava pre prijema državnih davanja). Naravno, čak i naknadno korišćenje ovih sredstava bi trebalo učiniti u bliskoj budućnosti, s obzirom da će država organizovati kontrolni mehanizam koji će pratiti upotrebu ovih sredstava, stoga bi svako zadržavanje istih od strane poslodavca moglo izazvati sumnju da će sredstva ipak biti iskorišćena suprotno njihovoj svrsi.

Druga opcija je da poslodavac blagovremeno isplati deo neto zarade, umanjene za iznos osnovne minimalne neto zarade, s obzirom da će ovaj iznos isplatiti naknadno, po prilivu direktnih davanja države na posebni namenski račun poslodavca. Pošto će u konkretnom slučaju doći do kašnjenja sa isplatom dela zarade, poslodavac je dužan da o razlogu istog pisanim putem obavesti zaposlenog.

Na kraju, poslodavac koji ostvari pravo na direktna davanja, iako na to nema pravo u skladu sa Uredbom, koji nenamenski koristi ova sredstva, kao i poslodavac koji izgubi pravo na direktna davanja i ne vrati iznos istih u celosti zajedno sa pripadajućom kamatom do pokretanja postupka kontrole, kazniće se za prekršaj novčanom kaznom u visini od 30–70% primljenih direktnih davanja, a ne manje od RSD 500.000,00 dinara ukoliko je reč o pravnom licu, odnosno RSD 100.000,00 u slučaju preduzetnika. Ujedno, novčanom kaznom u iznosu od RSD 50.000,00 do RSD 100.000,00 kazniće se za prekršaj i odgovorno lice u pravnom licu.