Bračni ugovor u srpskom pravu
„Pošto ste se lepo, dobrovoljno i jednoglasno dogovorili da živite u bračnoj zajednici, jer ste svesno i odgovorno zaključili da će vam tako biti i lepše i bolje, mi vam nećemo, kao što je uobičajeno čitati članove Porodičnog zakona:
„BRAK se uređuje zakonom samo onda kad ne može drukčije.
Zbog toga ne dozvolite da vam zakon uređuje brak.
Uredite ga sami, lepše i humanije nego što bilo koji zakon to može da predvidi.““
Tekst Duška Radovića kojim u nekim opštinama započinje ceremonija zaključenja braka pred matičarem, ide u prilog stavu da je pametnije i sigurnije da supružnici urede svoje međusobne imovinske odnose „sami“ – sporazumom, ugovorom, a ne primenom Porodičnog zakona. Međutim, koliko je to zastupljeno u praksi? Prema statistici, u Srbiji se zaključi svega nekoliko desetina bračnih ugovora godišnje. Razlog tome je što uređivanje imovinskopravnih odnosa među partnerima spada u kategoriju najkompleksnijih pravnih pitanja, jer njihov odnos nije samo ugovorno-pravni odnos, već je pre svega emotivni odnos. Upravo zato, potrudićemo se da ovim tekstom približimo čitaocima šture zakonske odredbe i objasnimo šta je institut bračnog ugovora, te koje su njegove prednosti.
Iako je na početku sporedan i manje važan, imovinski odnos predstavlja sastavni deo svake bračne ili vanbračne veze. Supružnici, odnosno vanbračni partneri retko razmišljaju o imovinskopravnim aspektima svog odnosa, naročito u vreme kada su ti odnosi skladni i kada među njima nema nikakvih konflikata.
Naprotiv, kada se ti odnosi poremete, te dođe do razvoda braka ili do prestanka zajedničkog života u vanbračnoj zajednici, raspravljanje imovinskih odnosa među ranijim partnerima neretko se rešava na sudu u dugotrajnim, skupim i iscrpljujućim sudskim sporovima koji se po nepisanom pravilu završavaju nezadovoljstvom obeju stranaka.
Zaključenje bračnog ugovora otvara mogućnost da budući partneri i pre zasnivanja zajednice života ili tokom njenog trajanja, urede svoje imovinske odnose i prilagode ih svojim stvarnim potrebama i interesima, u vreme dok su odnosi među njima još uvek skladni. Cilj ovakvog ugovaranja ogleda se u pravnoj sigurnosti samih partnera i trećih lica, ali i u sprečavanju nepotrebnog umanjenja imovine prouzrokovanog plaćanjem naknada za vođenje sudskih sporova.
Međutim, da bi došli do suštine bračnog ugovora, pre svega treba razumeti razliku između posebne i zajedničke imovine partnera.
Posebna imovina
- Imovina koju je supružnik stekao pre sklapanja braka predstavlja njegovu posebnu imovinu.
- Imovina koju je supružnik stekao u toku trajanja braka deobom zajedničke imovine odnosno nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava predstavlja njegovu posebnu imovinu.
- Na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika.
Celokupna imovina koju je jedan supružnik stekao pre zasnivanja zajednice života sa drugim supružnikom predstavlja njegovu posebnu imovinu, pri čemu nije bitan način na koji ju je supružnik stekao. Ovde treba imati u vidu i to da se kao ključni trenutak ne pojavljuje dan zaključenja braka, već dan zasnivanja zajednice života. To iz razloga što je vanbračna zajednica izjednačena sa bračnom zajednicom u smislu Porodičnog zakona. Prema tome, jasno je da će se zajednica života koju su supružnici zasnovali pre zaključenja braka smatrati vanbračnom, a da od trenutka zaključenja braka ona prerasta u bračnu zajednicu.
Posebnom imovinom smatra se i imovina koja je pripala supružniku nakon podele zajedničke imovine koju su supružnici stekli u toku trajanja zajednice života. Najzad, Porodičnim zakonom izričito je propisano da se posebnom imovinom smatra i ona imovina koju je supružnik stekao poklonom u toku trajanja braka. Ova odredba izaziva nedoumicu, jer nisu posebno regulisane neke vrste poklona učinjene supružnicima, a koje dovode do čestih sporova u praksi. U pitanju su svadbeni pokloni i pokloni učinjeni ulaganjem rada pri izgradnji objekata koje su supružnici zajednički gradili. U skoro svim sporovima koji se odnose na bračnu imovinu ostaje sporno kom su supružniku učinjeni ovi pokloni.
Zajednička imovina
- Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a pretpostavlja se da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki.
Udeli bračnih drugova u zajedničkoj imovini su neodređeni, pa zbog toga jedan od bračnih drugova ne može samostalno raspolagati ni opteretiti udeo u zajedničkoj imovini bilo kakvim pravnim poslom. Ovo proizlazi iz osobenosti pravnog režima zajedničke imovine. To zapravo znači da pravo svojine nad zajedničkom imovinom bračnih partnera predstavlja svojinu koja je odrediva, ali koja nije određena. Tek se deobom zajedničke imovine određuje koliki je pojedinačni udeo u pravu svojine svakog bračnog druga.
Postoji pravna pretpostavka da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki. Ta pretpostavka je oboriva, jer udeo jednog supružnika u zajedničkoj imovini je onoliki, koliki je bio njegov doprinos njenom nastanku i uvećanju. Udeo u zajedničkoj imovini zavisi od ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranju o deci, staranju o imovini, te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine, što sud procenjuje od slučaja do slučaja. Prihodi iz zarade su samo jedan od kriterijuma za utvrđivanje udela u zajedničkoj imovini tokom braka.
Tek se deobom zajedničke imovine svakom bračnom partneru omogućava da svojim udelom slobodno i raspolaže, budući da to onda predstavlja njegovu posebnu imovinu koja više nije u režimu zajedničke.
Ovim smo obuhvatili zakonski režim imovinskih odnosa supružnika i izneli posledice koje su sporne, a do kojih dolazi primenom konkretnih odredbi. Upravo zato, u uporednoj pravnoj praksi široko je primenjen institut bračnog ugovora. Ni kod nas to nije pravna novina.
Pojam bračnog ugovora
Odredba člana 188. Porodičnog zakona glasi:
- „Supružnici odnosno budući supružnici mogu svoje imovinske odnose na postojećoj ili budućoj imovini urediti ugovorom (bračni ugovor).
- Bračni ugovor zaključuje se u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da se njime isključuje zakonski režim zajedničke imovine, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju.
- Bračni ugovor koji se odnosi na nepokretnosti upisuje se u javni registar prava na nepokretnostima.“
U skladu sa sve većim uvažavanjem autonomije volje bračnih partnera i njihovom potrebom da svoje imovinske odnose urede na način drugačiji od onog koji predviđa zakonodavac, zakonski režim se uglavnom svuda napušta, ustupajući mesto ugovornom rešenju. Samo postojanje ovakve mogućnosti znači da će se zakonski režim primenjivati na imovinske odnose bračnih partnera samo onda kada se oni nisu opredelili za ugovorni imovinski režim, što znači da ugovorni režim isključuje zakonski.
Formalni uslovi za sklapanje ugovora
Bračni ugovor mogu zaključiti kako bračni, tako i vanbračni partneri, u bilo kom trenutku. Međutim, ako je reč o ugovoru između vanbračnih partnera, zaključuje se pod odložnim uslovom – zaključenjem braka, što znači da ukoliko do braka ne dođe, ugovor neće proizvoditi pravno dejstvo. Jednom zaključen, bračni ugovor ne mora biti konačan ugovor između partnera, jer se on može korigovati shodno novonastalim životnim okolnostima – kasnijim ugovorom.
Bračni ugovor ne mogu sklopiti lica kod kojih postoje neotklonjive bračne smetnje propisane Porodičnim zakonom poput lica koja su ranije sklopila drugi brak, koja su nesposobna za rasuđivanje, lica istog pola, itd. Za punovažnost ovog ugovora traže se, takođe, uobičajeni uslovi za zaključenje svakog ugovora i to potpuna poslovna sposobnost obe ugovorne strane, ozbiljna i slobodna namera da se ugovor zaključi, ispunjenost zakonski propisane forme u kojoj se ovaj ugovor mora zaključiti.
Forma ugovora
Bračni ugovor se zaključuje u obliku javnobeležnički potvrđene (solemnizovane) isprave. Ukoliko se ugovor odnosi na nepokretnosti, činjenica postojanja bračnog ugovora upisuje se u javni registar prava na nepokretnosti.
Pravno dejstvo ugovora
Partneri svoje postojeće i buduće imovinske odnose mogu regulisati tako što će prvo sastaviti spisak pokretne i nepokretne imovine koja predstavlja posebnu imovine svakog od partnera pre zaključenja braka. Bračni drugovi mogu da ugovore režim posebne imovine, te u tom slučaju vrednosti koje bračni drugovi steknu tokom braka predstavljaju njihovu posebnu imovinu. Ugovorne strane sporazumno opredeljuju pravnu sudbinu imovine, u celini ili nekog njenog dela, stečene pre, ili za vreme braka. Supružnici mogu u potpunosti isključiti postojanje zajedničke imovine u braku, ali je mogu i ugovoriti. Tako mogu ugovoriti da samo neki prihodi ulaze u njihovu zajedničku imovinu, ili da u nju uđe samo pokretna imovina. Ne postoje smetnje da budući supružnici ugovore zajedničku imovinu u većem obimu nego što to predviđa zakonski režim zajedničke imovine. Dakle, imaju mogućnost i da isključe postojanje posebne imovine.
Supružnici mogu ugovorom zadržati isključivo pravo svojine na svojoj posebnoj imovini za vreme trajanja braka. Imovina koju jedan od supružnika stekne u toku trajanja braka, nasleđem, poklonom ili drugim pravnim poslom kojim se pribavljaju isključivo prava, predstavlja njegovu posebnu imovinu.
Supružnici mogu da se dogovore da međusobno koriste stvari koje čine nepokretnu i pokretnu imovinu supružnika pre zaključenja braka. U slučaju prestanka braka prestaje i međusobno pravo korišćenja pokretne i nepokretne imovine drugog supružnika.
Mogućnosti koje bračni ugovor pruža supružnicima, nisu nužno vezane samo za raspolaganje imovinom ukoliko dođe do razvoda braka, već se slobodno može ugovarati pravna sudbina imovine i u toku trajanja braka.
Raskid ugovora
Zakon ne sadrži posebne odredbe koje bi se odnosile na sâm raskid, odnosno prestanak ugovora. Dakle, u tom slučaju se primenjuju opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima koja važe za prestanak ugovora.
Svaki ugovor, pa i bračni, zaključuje se pod uticajem različitih ekonomskih i društvenih prilika, određenih tržišnih vrednosti i drugih okolnosti. Polazeći od navedenih faktora, strane ugovornice same uređuju svoje uzajamne obaveze, pa ipak, dešava se da se u praksi ove okolnosti bitno izmene, bez obzira na našu potrebu da ih unapred definišemo. U tom slučaju, ako bi se okolnosti pod kojima je bračni ugovor zaključen promenile i ako bi one menjale samu sadržinu ugovora, a da ih strane ugovornice, supružnici, odnosno budući supružnici, nisu mogli predvideti u trenutku zaključenja, onda takav ugovor ne bi trebalo da bude i dalje na snazi, upravo iz razloga što ga ni sami supružnici u tom slučaju ne bi zaključili.
Do raskidanja ugovora može doći obostranom saglasnošću ugovornih strana ili voljom samo jedne od njih. U slučaju sporazumnog raskida bračnog ugovora, potrebno je da forma raskida ugovora prati formu samog zaključenja ugovora. Ukoliko ne postoji obostrana saglasnost supružnika za raskid ugovora, u tom slučaju se utvrđuje nadležnost parničnog suda, koji po tužbi jednog supružnika, odlučuje o raskidu ugovora presudom, nakon čije pravnosnažnosti se smatra da je bračni ugovor raskinut.
Potom, osim prestanka bračnog ugovora raskidom, do njegovog prestanka može doći i usled smrti jednog od partnera, proglašenjem nestalog lica za umrlo, kao i razvodom braka. Isto tako i ništavost, kao i rušlјivost bračnog ugovora, mogu biti razlozi za njegov prestanak. Tako će biti proglašene ništavim samo pojedine odredbe ugovora ili ugovor u celosti ukoliko je suprotan javnom poretku, dobrim običajima i prinudnim propisima, dok će rušlјiv bračni ugovor biti onaj koji je zaključen pod dejstvom sile, pretnje ili u zabludi, kao i u slučaju ako jedan ili oba saugovarača, nije bio poslovno sposoban u trenutku zaključenja istog ili ukoliko se bračni ugovor zaključuje sa licem koje ima ograničenu poslovnu sposobnost usled alkoholne opijenosti ili opijenosti izazvane pod uticajem narkotika.
Zaključak
Iako još uvek nije stekao popularnost u praksi zbog svoje neromantičnosti, bračni ugovor nije pretnja po vezu i brak, već predstavlja zaštitu i osiguranje za partnere. Kada stavimo po strani ljubav i emocije, brak je formalnopravno samo jedan dvostrano-obavezujući ugovor, i kao i sve lične odnose, najbolji je kada ga lica urede samostalno, po sopstvenoj volji. Ipak, i pored svega rečenog, bračni ugovor još uvek nije u pravoj meri zaživeo u Republici Srbiji, za šta postoje različiti razlozi, a svakako preovlađujući jeste onaj da još uvek živimo u izrazito patrijarhalnom društvu.